Nista lepse od jedne ovakve veceri. Dirne vas film, osetite se puni inspiracije, a sve sto pomislite danas je vec uzalud jer sutradan kada ovo budete citali delovace kao potpuna glupost. Ovaj list nestace u nekom cudesnom sistemu koji samo informaticari mozda razumeju, a ostali ga samo koriste ni ne pitajuci se kako ova slova iskucana na tastaturi te iste sekunde pojavljuju na monitoru ispred vas.
Ovo je jedan od onih dana kada zaplacete jer vam je sve tuzno. Placete i dok kucate neki text kao ja sada ili imate neprijatan osecaj u grlu, tj.kako bi narod rekao “kao knedla u grlu”. Ili prosto placete jer perete ruke. Zvuci besmisleno, ali kada pomislite da ce se treci svetski rat verovatno voditi oko vode, onda ste tuzni jer mozda necete to doziveti, a i ako dozivite, da li je bas to onakva smrt kojiu ste zeleli za sebe. Ne kao da zelimo bilo kakvu smrt zar ne?
Ovo je jedan od onih tuznih dana kada zaplacete jer vam je sve tuzno….kada zaplacete jer ste odbili finog mladica koji je hteo da sprovede istrazivanje o kvalitetu mleka, a vi ste mu rekli da niste zainteresovani, i bez ijedne reci zatvorili vrata. Onda ste okrenuli ledja ne zapitajuci se kako je tesko tom mladicu koji ide od vrata dovrata bivajuci iznova i iznova odbijen, kako to radi da bi, mozda, izdrzao porodicu, a mi tako hladno zatvorimo vrata, kao da je toliki problem odgovoriti na dva pitanja, pa i deset ako treba. Ali ljudi danas ne veruju nikome i cesto se sluze sad vec izlizanom frazom “nemam vremena”. Zato cemo imati vremena da se preko facebook-a dopisujemo sa najboljom prijateljicom/prijateljem, razmenjivati najnovije traceve, dok zivot prolazi pored. I onda kada se blizi onaj moment, a vi se zapitate, sta sam ja celog zivota radio? Da li sam radio ono sto sam voleo? I sta bi dali da imamo bar jos jedan zivot, da pouceni predhodnim ostvarimo svoje snove u sledecem. Svi bi bili bolji, srecniji sto im je data jos jedna sansa da promene sve iz korena. Da, za sve stvari imamo vremena osim za one koje zaista svet mogu uciniti boljim. Imamo vremena da gledamo gluposti na televiziji. Igramo igre na kompjuteru. To je kratkotrajna sreca, ona traje samo dok igrate igricu, momenta kad prestanete, sreca prestaje. Putovanja…to su srece na duge staze,ispunjen neki dugo planiran cilj…to su srece za pricanje, secanje. Prijatelji! Pravi prijatelji, oni s kojima ste se spojili momenta kada ste se ugledali, na autobuskoj stanici.Cekajuci autobus za Zlatbor.
Ali ovo je jedan od onih normalnih dana. Slobodno mogu reci srecnih. Kada vidite izraz lica svojih roditelja koji na stolu vide spremljen rucak. Kada te pohvale i zahvaljuju Bogu na tebi. Zbog samo jednog spremljenog rucka.
Ovo je jedan od cudnih dana kada se ispreplicu sreca i ljutnja. Ljuti na sebe sto nismo jaci, bolji i pametniji, lepsi i duhovitiji, ali kada ste svesni da imate jednu osobu koja vam pored roditelja i brata koji spava jer je premoren ni od cega, znaci sve…kojoj kazete sve kada ste ljuti na neko trece lice zbog nekih mozda cetvtom licu banalnih razloga. I ta osoba ti kaze da si u pravu. I to je ponekad sve sto zelis da cujes. Ljudi diskutuju non–stop, i niko nikada nece priznati da je pogresio, onda jedino sto zelis da cujes s vremena na vreme ,je da si u pravu, makar ne bio. Malo povratis veru u sebe.
Ja zaista volim. Ali mnogo vise mrzim nego sto volim. I to mrzim.
